Бог никому дужан не остаје (мало друкчије) 0001    Два су брата секу миловала, 0002    А два брата, два Јакшића млада, 0003    Јакшић и Митре и Јакшић Стјепане. 0004    Како су је браћа миловала, 0005    Све јој режу дуго и широко, 0006    А љубама и уско и кратко, 0007    Па најпосли браћа саковала 0008    Својој секи ноже и синџире, 0009    Све од сребра и сувога злата. 0010    Ружа меће ноже под јастуке. 0011    То не може кучка прибољети, 0012    Кучка једна, млада Митровица, 0013    Веће тражи биља од омразе, 0014    Да омрази браћу са сестрицом. 0015    Ал не може браћу омразити, 0016    Јер Ружица њихова сестрица, 0017    Набрала је биља од омиља. 0018    Најпосли се кучка домислила, 0019    Тере једну вече окаснила 0020    И украла ноже Ружичине, 0021    Па отиђе у подруме равне, 0022    Од подрума врата отворила 0023    И заклала хрта и сокола, 0024    Па се натраг тада повратила, 0025    Под јастуке ноже подметнула. 0026    Кад је било прид зорицу рану, 0027    Митре виче несретницу љубу: 0028    „Устан’ гори, моја вјерна љубо! 0029    Тер ти иди у подруме равне, 0030    Доведи ми хрта и сокола, 0031    Да ја идем у лов у планину.“ 0032    Уста љуба на ноге лагане, 0033    Она иђе у подруме равне, 0034    Од подрума врата отворила, 0035    До кољена у крв угазила. 0036    Натраг се је кучка повратила, 0037    Па говори господару Митру: 0038    „У зо час си секу замилово, 0039    Од сребра јој ноже саковао, 0040    Заклала ти хрта и сокола.“ 0041    А кад чуо то Јакшићу Митре, 0042    Митре иђе од ножа до ножа: 0043    Свачји ножи сјајни и опрани, 0044    Секе Руже модри и крвави. 0045    Митре збори својој вјерној љуби: 0046    „Мучи, љубо, не говори ништа, 0047    Набавит ћу хрта и сокола.“ 0048    То је љуби врло мучно било. 0049    Кад је опет друга ноћца дошла, 0050    Опет иђе у подруме равне, 0051    Она коље коња најбољега. 0052    Кад свануло и сунце грануло, 0053    Шаље љубу Митре у подруме, 0054    Да доведе коња најбољега, 0055    Да он иђе у лов у планину. 0056    Шета љуба у долње подруме, 0057    Од подрума врата отворила, 0058    До кољена у крв угазила. 0059    Па се натраг кучка повратила, 0060    Господару Митру говорила: 0061    „У зо час си секу замилово, 0062    Од мила јој ноже саковао, 0063    Заклала ти коња најбољега.“ 0064    Одговара тад Јакшићу Митре: 0065    „Мучи, љубо, не говори ништа! 0066    Набавит ћу хрта и сокола, 0067    Набавит ћу коња најбољега.“ 0068    Кад то виде кучка Митровица, 0069    Да не може сестру омразити, 0070    Тада нове јаде измислила. 0071    Кад се тамна ноћца ухватила, 0072    Краде ноже Ружи испод главе, 0073    Па си коље сина јединога 0074    У кол’јевци од годину дана. 0075    Кад је рана заб’јелила зора, 0076    Стаде вика по бијелој кули, 0077    Стаде вриска младе Митровице. 0078    Она лети до Јакшића Митра: 0079    „Јакшић Митре, мили господару! 0080    На зло си га секу миловао, 0081    Своју секу, Ружицу дјевојку: 0082    Заклала ти сина јединога.“ 0083    Уста Митре на ноге лагане. 0084    Кад угледа сина јединога, 0085    Мртво чедо у бешици лежи, 0086    Све у крви, жалосна му мајка! 0087    Камен би се тврдац распануо, 0088    Камо л’ не би срце у Јакшића! 0089    Плану Јакшић кано ватра жива. 0090    Па одлети својој милој секи. 0091    Јакшић Митре секи говорио: 0092    „Бога теби, моја мила секо! 0093    Буд ми закла хрта и сокола, 0094    Буд ми закла коња најбољега, 0095    Што ми закла сина јединога?“ 0096    Сека се је брату заклињала: 0097    „Н’јесам, брате, живота ми мога 0098    Живота ми и мога и твога! 0099    Ако ми се, брате, не вјерујеш, 0100    Води мене путу на раскршће, 0101    Рас’јеци ме на четири стране, 0102    Објеси ме о четири гране. 0103    Ако будем ја заклала, брате, 0104    Из мене ће црна крвца тећи, 0105    Долетјет ће црне вранетине. 0106    Ако л’, брате, не будем заклала, 0107    Из мене ће б’јело мл’јеко тећи, 0108    Долетјет ће тице златокриле.“ 0109    Ал се Митре сестри не вјерује, 0110    Већ је узе за бијелу руку, 0111    Одведе је путу на раскршће, 0112    Рас’јече је на четири стране, 0113    Објеси је о четири гране. 0114    Не тече јој крвца испод врата, 0115    Већ јој тече невиности мл’јеко; 0116    Не дол’јећу црне вранетине, 0117    Већ дол’јећу птице златокриле. 0118    Виђе братац, да је права сека, 0119    Па сагради пребијелу цркву 0120    И сахрани сестрицу Ружицу, 0121    Нади име „Ружичина црква.“ 0122    Сузе проли, кући се поврати. 0123    Кад се Митре кући повратио, 0124    Ал се љуба болом разболила, 0125    Боловала девет годин дана. 0126    Кад је Митру љуба додијала, 0127    Узе љубу на плећа бијела, 0128    Те је даје зелену језеру. 0129    Ал језеро примити је не ће, 0130    Већ је баца зеленој обали. 0131    Опет Митре узимао љубу, 0132    Па је носи у гору зелену, 0133    Да је једу зв’јери из горице. 0134    Ал ни зв’јери не хтјеше је јести. 0135    Најпосли је Митре закопао 0136    Своју љубу у земљицу црну. 0137    Ал се тресу брда и равнине, 0138    Јер земљица примити је не ће, 0139    Докле своје не оплаче грихе 0140    И Ружице добије прошћење. 0141    Тада Митру љуба говорила: 0142    „Носи мене у Ружицу цркву, 0143    Да од Руже ишћем опрошћење. 0144    Ја сам, Митре, врло сагр’јешила, 0145    Твоју секу врло увр’једила, 0146    Са тобом је, Митре, завадила, 0147    Са животом тужну раставила. 0148    Заклала сам хрта и сокола, 0149    Заклала сам коња најбољега, 0150    Заклала сам сина јединога.“ 0151    Узе Митре несретницу љубу, 0152    Пак је носи у Ружицу цркву. 0153    Клече она на мала кољена, 0154    Сузно проси од заве прошћење: 0155    „Прости мени, моја мила заво, 0156    Јер сам тебе врло увр’једила, 0157    Са твојом те браћом завадила 0158    И животом твојим раставила.“ 0159    Ружичина слика проговара: 0160    „Бог нек прости, моја нево драга! 0161    А ја сам ти опростила, нево, 0162    Иди, нево, двору бијелому.“ 0163    Митровица одма оздравила 0164    И двору се одма повратила. 0165    И Митре је њојзи опростио. 0166    Посли тога живили су много: 0167    Митре жалећ милу своју секу, 0168    Љуба кајућ заву увр’јеђену.